Isle of Man TT 2012 - Bajkersko hodoèa¹æe

[doktor]

Od prvog trenutka kada sam saznao za IOM TT, mislio sam da je to jedno od onih mesta na svetu koja vam izgledaju toliko dobro da mislite da ih nikada necete posetiti u zivotu.
Prica koja se provlacila nekoliko poslednjih godina, konacno je 2010. godine pocela da dobija na znacaju! Idemo na IOM TT 2012. godine.  Delovalo mi je neverovtno da je moguce planirati putovanje skoro dve godine unapred, ali trebalo je uklopiti neverovatno mnogo stvari.
Citavu zimu smo razradjivali plan koja nam je najbolja opcija za odlazak, i na kraju smo doneli odluku da idemo iz Beograda avionom  do Londona gde bi se zadrzali po dva dana u odlasku i povratku. Iz Londona bi krenuli motorima na IOM ali uz obilazak Engleske, Welsa i Skotske, koliko uspemo da spakujemo u 9 dana. 
Konacna je bila i ekipa... Vucko, nas drugar koji zivi u Londonu, i koji je organizovao najveci deo ovog putovanja, Mile , Hoze, Ana i ja.



Organizacija je mogla da pocne.  I to kakva. Nisam ni zamisljao sta nas sve ocekuje. Trebalo je usaglasiti termin zbog raznoraznih rezervacija. Najbitnija stvar je rezervacija trajekta. Iako je vreme odrzavanja treninga i trka bilo objavljeno ranije, sam raspored je objavljen u avgustu 2011.  Cim je objavljem, pokusali smo da napravimo rezervaciju i uspeli, ali nismo dobili termin koji smo trazili vec pomeren za dan-dva, polazak iz Liverpoola 3. juna uvece, a povratak u Heysham 7. juna ujutru. To se na kraju ispostavlo kao dobro. Uglavnom se sve rezervacije rasprodaju odmah. U trenutku rezervacije nije objavljena cena za narednu godinu, vec se u februaru dobija zahtev za potvrdu rezervacije sa zahtevom za placanje, ili odustajanjem od rezervacije, i tada se pojavljuj slobodna mesta na trajektu. Mi smo  naravno prihvatili i platili (oko 184 GBP).
U medjuvremenu, pravljenje rezervacije kampa. Na IOM ima gomila kampova, od kojih su pojedini enormnih razmera. Mi smo odabrali Glen Dhoo kamp. Morali smo da uzmemo minimum 5 noci, iako ostajemo samo 4.  Poput guzve za rezervaciju trajekta, tako je i guzva za smestaj. Rezervaciju uz placanje smo isto napravili u avgustu 2011 (40 GBP).
Pored svih ovih organizacionoh smicalica, trebalo je jos kupiti i avio karte. To smo uradili u novembru cim je to bilo moguce, i prosli smo veoma dobro jer je karta kupljena dosta unapred (oko 125€). Isto tako, imali smo mogucnost da nosimo 32kg prtljaga koji se cekira i 10kg rucnog, sto je bilo neophodno obzirom da smo nosili svu opremu.
Sto se tice motora, Vucko je u Londonu imao 2 motora, Suzuki V-Strom 650 koji bi vozio on i Kawasaki KLE 500 koji bi vozio Mile. Hoze je planirao da kupi bike u Engleskoj koji bi posle prebacio u Srbiju. Ja bih iznajmio. To je, takodje, iziskivalo neuobicajeno mnogo zalaganja. Za pocetak, trebalo je naci motor za Hozea...internet oglasi, pa Vucko ode da pogleda i da kupi. Ne retko i po 100-tinjak milja. U obzir su dolazili toureri koji bi bili adekvatni za Hozea i Anu sa gomilom prtljaga, i izbor je pao na Kawasaki GTR 1000. Posle je za sva 3 motora trebalo odraditi osiguranje, a to uopste nije lako kao sto se cini. Vecina osiguravajucih kuca ne prihvata to da uradi. Na kraju Vucko nalazi kompaniju koja nudi nacin da osigura te motore, tj. vozace, posto kod njih osiguranje ide na vozaca. Posto su sva 3 motora na Vucka, on ih osigurava na sebe, a Mileta i Hozea prijavljuje kao druge vozace, za motore koje oni voze. Za sve to vreme biramo i kompaniju gde cu ja iznajmiti motor.  Lako sam se odlucio da cu neki 600-tinjak, u najvecoj meri zbog cene rentiranja, a i visine depozita. Jos samo da se odlucimo za kompaniju.  One koje su blize Vuckovoj gajbi su skupi, a oni koji su daleko su jeftini. Na kraju odabiramo Hondu CBF 600 S 2009. godiste sa ABS-om u  najpovoljnijem rentalu i pravimo rezervaciju jos u martu, ukljucujuci depozit (200GBP).



Negde u to vreme poceli smo pripremu za podnosenje zahteva za vizu. Imali smo pozivno pismo od Vucka, posto je on britanski drzavljanin i zena mu je Britanka. Naravno, svako je pojedinacno pripremio papire za sebe. Predali smo krajem marta i dogovorili da pasose dobijemo DHL-om na kucnu adresu. Sa nama su predali jos i Miletova zena i cerka, oni su trebali doci kada mi krenemo za Srbiju i ostati tamo sa Milom jos 10-ak dana kod Vucka. Krenuli su dani neizvesnosti, ali negde duboko u sebi bio sam siguran da nemam razloga za brigu, jer imam sve uslove koji su potrebni da dobijem vizu. Posle skoro dve nedelje posiljka je stigla. Mile i ja smo odbijeni, a njegova zena i dete su dobili vizu. Sok od koga se nisam mogao oporaviti dosta dugo. Narocito mi nisu bili jasni razlozi koje su naveli u odbijenici. Ana i Hoze su predali nekoliko dana posle nas i dobili. Trebalo se prvo oporaviti od tog saznanja i odluciti sta dalje da se radi. U slucaju odustajanja, sve sto je uplaceno pada u vodu, trajekt, kamp, avio karta, a verovatno i deo depozita za rezervaciju motora. Dani prolaze neverovatno brzo, a treba reagovati. Dodatni crv sumnje su bili i trivijalni razlozi zbog kojih su nas odbili, sto me je navodilo da mislim da mozda nema svrhe ni podnositi ponovo. Odlucujemo da pokusamo ponovo pa sta bude...ili kad ide june, nek ide i uze. Nemamo vremena na pretek. Treba ponovo popuniti aplikaciju na netu. Prvi put sam to radio sedam dana, ali ovog puta sam to slozio za tren oka. Naravno ponovna uplata za vizu se podrazumeva (100€). Sve se radi preko neta, aplikacija, placanje, zakazivanje termina. Uspevamo vrlo brzo da zakazemo novi termin i predajemo za vizu. Ovoga puta Hoze ide da podigne pasose i javlja nam radosnu vest. Kada mi je javio, nisam mogao da verujem, narocito jer su ovaj put odlucili za dva dana.
I konacno, nekoliko dana pred polazak, morali smo spremiti sve stvari koje nosimo, ukljucujuci citavu opremu za voznju motora, kamp opremu i licne stvari. Sve to spakovati u kofere i izmeriti da li se uklapamo sa kilazom.





Doleteli smo u London (Luton), pasoska kontrola, na jednu stranu idu Ana i Hoze, na drugu Mile i ja. Kontrola mog pasosa prolazi u saljivoj konverzaciji sa carinskom sluzbenicom. Mile predaje pasos i nastaje problem. Opet me je oblio hladan znoj. Mile je greskom dobio family vizu umesto za general visitor. To je iziskivalo gomilu pitanja od kojih na neka nisam imao odgovor. Posle je usledila dramska pauza za konsultaciju sluzbenice sa sefom sluzbe...nakon cega nam je dopusten ulaz u Veliku Britaniju uz upozorenje oko vize za sledeci put.
Nakon naguravanja svih kofera i nas u auto, putujemo nekih sat i po do Vuckove kuce. Dan koristimo da iskuliramo malo na terasi i da namestimo sta treba na motorima.







Poslepodne odlazimo do centra metro-om da malo obidjemo London. Imalo bi se tu sta obilaziti dosta dugo, ali smo obisli samo nekoliko glavnih trgova, tek koliko smo stigli za jedno popodne. Pored toga sto je lepo uredjeno, meni se posebno dopalo sto nije sve sterilno poput npr. nemackih gradova. Sve deluje prilicno spontano, na momente cek i vise nego sto bi trebalo, ukljucujuci po negde i prljave ulice sa po nekim papiricem i sl. Jedna od stvari koje posetilac obavezno primeti pri prvom susretu sa Londonom je njegov kosmopolitski duh. Cini ti se da su svi ljudi koje sreces stranci, a istovremeno deluju i kao da su domaci. Kazu da preko 50% stanovnika Londona nisu englezi.





















Naravno, svracanje u neki usputni pub na ale pivo se podrazumevalo. Od prvog gutljaja ale-a, pa do kraja boravka u UK, uvek bi se iznova odusevljavao ukusom tog piva. Inace, koliko sam povatao, ale-ovi se prave samo u UK, nisu gazirani kao lager piva, vrlo blagog su ukusa i piju se sa sobne temperature. Sto bi se reklo, kao mleko. Nacelno, nisam neki ljubitelj piva, iako ga vrlo rado pijem u svakoj prilici, ali ovo pivo je nadjacalo sve ostale utiske koje sam poneo kuci. Zapravo, ne prodje dugo, a da se ne pitam zasto se nigde drugo ne moze popiti ale...ili mozda nigde drugo ne bi tako prijao.





Vece smo proveli u  Libanskom restoranu po preporuci nasih domacina. Zapravo izveli su nas na veceru kakva se samo zamisliti moze. Klopu ne bih opisivao, jer cak i da hocu, ne bih se setio svega. Kada su poceli da donose razne vrste predjela, nama vec nije bilo dobro, sto od raznolikosti, sto od kolicine. A tek onda su sledila glavna jela. Pravi gastronomski uzitak. Tu smo se susreli sa jos jednim obicajem sa ostrva.  Naime, u mnogim istocnjackim restoranima se ne sluzi alkohol, ali je uobicajena procedura da donesete svoje pice, npr. kupljeno u obliznjoj prodavnici, a da vam osoblje restorana posluzi case za to pice.

[doktor]

Ujutru je Anne, Vuckova zena spremila tradicionalni engleski dorucak koji smo sa zadovoljstvom pojeli. Veoma je bogat i ukusan , a i prilicno konkretan, bas kao sto mi volimo.






Posle jos malo uzivanja na terasi Vucko i ja polazimo do servisa gde treba da iznajmimo motor za mene. Vucko me vozi Stromom, da bi se kasnije vozeci iza njega lakse adaptirao na voznju levom stranom. Od jugozapadnog Londona do istocnog putujemo oko sat i po vremena. Dolazimo do servisa koji se nalazi u zoni nekakvih magacina u oronulim zgradama od cigle. U sustini citav London je od cigle. Deluje sve, samo ne reprezentativno. Gomila krseva, oko kojih leze 2-3 psa cije dlake su svuda okolo. A i trazili smo najjeftinju firmu. Cim smo usli, rezervisani motor nas je cekao spreman, verovatno mu je tek uradjen servis. Dobio sam i pristojan top-case. Brzo zavrsavamo sve papire, motor je pokriven full osiguranjem, i prema trecim licima i u slucaju kvara ili nezgode. Cak je ukupni iznos za rentiranje manji od ocekivanog (ocekivao sam doplatu oko 230€, a doplatio sam 185€). Prvi utisak je malo popravljen.









U povratku se odlucujemo za drugu putanju pokusavajuci da izbegnemo guzvu, ali zavrsavamo po sistemu obrni-okreni isto ti se hvata. Strasno sam bio nestrpljiv da vidim kako cu se snaci sa voznjom na suprotnoj strani. Dok sam se vozio u autu, delovalo mi je neprirodno. Kada smo putovali prema servisu, dok sam se vozio na motoru, vise nisam imao onaj osecaj kao u kolima. A od trenutka kada sam seo na motor sve je bilo bas onako kako treba. Vozio sam kao da sam se tu rodio. Nema ni govora o slucajnom prelasku u desnu stranu. Sto ne bi mogao reci o prvih par dana kada sam se vratio kuci. Potpuno neverovatno, jednom mi se desilo da sam krenuo iz mesta da vozim levom stranom, na svu srecu samo prvih 20-ak metara.
Kako nam je citava akcija oko iznajmljivanja motora uzela nekoliko sati, kuci kod Vucka smo stigli tek poslepodne. Trebalo je spakovati stvari jer ujutru polazimo na dugocekanu turu.
To vece je bio u planu odlazak na koncert Wilka Johnsona u klub „Half Moon“. Bili smo pocasceni sjajnom rhythm and blues svirkom, i uz to popili po nekoliko ale-ova. Sa jedne strane nije mi se polazilo kuci, tek bih u provod, a sa druge zbog uzbudjenja oko sutrasnjeg putovanja jedva sam cekao jutro. Kompromis je bio da se u lokalnom marketu kupi nekoliko ale-ova koje cemo ispiti na terasi.















Wilko Johnson, London, 31.05.2012. Half Moon

Wilko Johnson, London, 31.05.2012. Half Moon

Wilko Johnson, London, 31.05.2012. Half Moon

[doktor]

Konacno, posle svega, svanulo je jutro kada se polazi na dugo cekani i pripremani put. I to kakvo jutro, bas onakvo kako se samo zamisliti moze. Prozeto najfinijim suncevim zracima. Izazivalo je poseban osecaj uzbudjenja, bas onaj koji poznaju svi oni koji su jutrima zapocinjali svoja putovanja.







Dogovorili smo da prvo stajanje za dorucak bude Box Hill, Ryka’s Cafe na jugozapadnom izlasku iz Londona. To je nesto sto bih ja nazvao drumska kafana, samo na njihov nacin. Pored toga, to je i poznati Biker point. To podrazumeva da postoje bikerske oglasne table i police sa besplatnim moto casopisima. Iznenadio sam se kako su ta bike izdanja dobra i kvalitetna, a potpuno besplatna. Naravno, zadrzao sam neke primerke za uspomenu.







Vucko i ja odlazimo da vidimo sta ima za dorucak. Od 3 velicine burgera, mi biramo najveci, po sistemu mnogo smo gladni, da ne moramo do veceras da mislimo na klopu. Kada smo ih otvorili, imali smo sta da vidimo, svaka lepinja je bila natovarena sa 3 burgera pojacano slaninom i povrcem. To smo pojeli u slast, samo sto posle toga voznja je vise licila na spavanje.





Samo par kilometara iznad cafe-a je vidikovac na Box Hillu.







Uzivamo u voznji lepim krajolicima. Prolazimo kroz nekoliko sela, sva izgledaju kao da su iz bajke. Nigde ne zurimo, pa biramo bas lokalne puteve. Sledeca pauza, sledeci biker point, Loomies cafe. Takodje enterijer u pravom bike fazonu. Gomila casopisa, kataloga, oglasna tabla...vise nije tako rano pa na se na parkingu smenjuju motori.









Sledeca destinacija je Stonehenge. U sustini, svratili smo jer nam je bilo usput, pa cisto da ne propustimo tako poznatu znamenitost. Nismo placali ulaznicu da udjemo jer je ogradjeno zicanom ogradom kroz koju se uglavnom sve vidi, a i da se ne bi dodatno zadrzavali. Vise impresionira mistika oko nastanka citavog kompleksa, nego sto tu ima bas nesto specijalo da se vidi.















Vracamo se voznji lokalnim putevima i dolazimo u jedno zanimljivo seoce, Sherborne. Toliko nam se svidelo da smo parkirali motore na trotoar i napravili pauzu. Malo smo i diskutovali gde bi mogli veceras da kampujemo, pa smo odlucili da idemo na obalu sa severne strane Nacionalnog parka Exmoor. Tu bi vec negde nasli kamp.















Kada smo dosli do obale, lagano smo se vozili trazeci kamp. Nije delovalo da je guzva, a naisli smo i na nekoliko kampova. Medjutim, prvih par kampova je bilo zatvoreno, neki su bili popunjeni, a u jednom nam je cak receno da nismo dobrodosli jer smo motorima pa cemo uznemiravati ostale goste. Nismo ocekivali ovakvu diskriminaciju. Naravno, ubrzo nailazimo na odlican kamp, sa ljubaznim osobljem. Seoce se zove Porlock. Podizemo satore, prostiremo satorsko krilo da veceramo i popijemo po pivo.











Bili smo pocasceni fenomenalnim zalaskom sunaca. To smo iskoristili da se slikamo pri cemu smo razapeli nasu zastavu. U tom trenutku prilaze nam englezi koji pitaju cija je to zastava. Kada smo im rekli odakle smo, oni nam odgovorise da im je snaja iz Pirota. Malo smo ih pocastili rakijom, a oni su nam zauzvrat doneli njihovo tradicionalno pivo.













Uspeli smo malo da prosetamo do paba u obliznjem selu gde smo se pocastili sa po par ale-ova i dobijemo nekoliko informacija gde sutra da se provozamo.

[doktor]

Kada smo se probudili, jutro nije bilo tako lepo kao prethodnog dana. Sunce se jedva naziralo kroz oblake. Skuvali smo kafu, popakovali satore i krenuli. Hteli smo da poslusamo neke od saveta dobijenih u pabu prethodne veceri i provozamo se Nacionalnim parkom Exmoor, pre nego krenemo dalje na sever.
Od samog pocetka, predeli su fenomenalni. Sa jedne strane visoka morska obala, a sa druge nepregledno prostranstvo zelenila.





























Napravili smo krace zadrzavanje u malom primorskom gradicu Lyntonu.









Sve izgleda kao nacrtano.









Iz tog gradica smo krenuli prema Valley of Rocks (Dolini stena). Ambijent je veoma zanimljiv, ali kad smo dosli do rampe, odlucili smo da ne idemo dalje jer bismo izgubili previse vremena, a ceka nas dug put.











Peglamo dalje. Ne prestajemo da se divimo lepoti predela. Sve je nestvarno zeleno i na blagom suncu deluje jos lepse.  Cini mi se da gomila slika ne moze da docara ni deo utiska koji smo poneli sa sobom. Sve je uredjeno, ali nekako prirodno, harmonicno, kao da je oduvek vodjeno racuna da se ne naudi prirodi.





















Na jednom kruznom toku vidimo na kartonu ispisano Vintage Rally sa strelicom i odlucujemo da proverimo o cemu se tu radi. Vec na livadi koja sluzi kao parking, sluzba obezbedjuje da se svi parkiraju po redu. Placamo ulaz 5 GBP. Unutra je neverovatna kolicina starih masina svih vrsta. Tu su bicikle, motori, parne masine, traktori, automobili, kamioni....mnoge stvari vidim prvi put u zivotu. Ljubitelji svih tih stvari imaju svoj vikend. Tu su sa svojim kamperima ili kamp kucicama, uzivaju, trguju, razmenjuju...svega ima. Mogli bi ovde da gustiramo citav dan, ali nemamo previse vremena.

























Jos malo i zatvaramo citav krug od jutros. Pauza za caj u malom mestu Timberscombe. Malo smo se navukli na caj od kada smo na ostrvu. Inace, caj volim da pijem i kada sam kod kuce, tako da mi ovde bas prija.





Pravimo plan kako dalje. Imamo dogovor da se vidimo sa ekipom iz Cardiff-a, koji su nasi stari poznanici i gosti. Cekace nas u dogovoreno vreme na jednom od izlaza sa autoputa. Videcemo kako nam je prolazno vreme i da li imamo vremena da svratimo u Bristol.
Brzo dolazimo do autoputa. Ovaj deo smo odlucili da idemo autoputem jer je to jedini nacin za prelazak preko Bristolskog kanala. Na autoputu, u traci suprotnoj od nase je totalni kolaps. U pitanju je nacionalni praznik, jubilej 60 godina od kako je Kraljica na prestolu, pa je tim povodom i ponedeljak neradni dan i svi su krenuli negde. Najsporija traka je jedna velika, kilometarska kolona kampera.
U Bristolu smo hteli da vidimo viseci most, ali smo na putu do tamo pogodili jednu ogromnu prodavnicu motora, pa smo se tu zadrzali vise nego sto smo planirali. Ispred je kao omanji moto skup. U prodavnici je i mali pab. Ljudi se neprekidno skupljaju, pijuckaju pice ili klopaju, razgledaju motore...







Most smo videli samo u prolazu, sto preko, sto ispod njega i pozurili da se vidimo sa nasim starim drugarima.





Plan je da se sa njima provozamo do nekog zanimljivog mesta u blizini gde bi mogli to vece da kampujemo. Oni nas vode na Rhosilli bay.  Impresivno mesto, poznato i po tome sto ga opsedaju surferi.



















U medjuvremenu vreme je pocelo da se kvari. Kada smo stigli vetar je vec duvao solidno jako. Prvo sam pomislio da je tu inace tako jer zbog cega bi inace surferi tu i dolazili. Ali kada su pocele prve kapi kise stvar je postala dosta jasnija, narocito imajuci u vidu prognozu koju smo pratili pre polaska na turu.
Posto je bilo vec vece, odlucujemo da pozurimo sa trazenjem smestaja. U dolasku ovamo, videli smo gomilu raznih B&B, pansiona i sl. Samo smo smetnuli sa uma da je praznik i da nema nigde ni jednog slobodnog mesta. Kako vreme odmice, trazimo i po kampovima kojih takodje ima mnogo, ali i oni su popunjeni. Trazeci mesto u kampu, dosli smo do Port Eynon Bay, malog seoceta, skoro citavog nacinjenog od kampova i park house-a. Nigde ni jednog mesta, kisa vec pristojno pada i skoro ce mrak. U poslednjem trenutku, Vucko uspeva da dobije mesta na ulasku u kamp tik iznad sela. Bas pred zatvaranje recepcije. Uspeli smo i da kupimo po par piva. Iz ovog kampa, obzirom da je na bregu iznad sela se vide i kampovi dole pored mora, kojih ima nekoliko. Tek ovde sam video koliko ljudi ima koji kampuju. Potpuno fascinantno.  Jos je zanimljivije uz saznanje da ovde more ne sluzi za kupanje. A bogami ni za suncanje.
Podizemo satore po kisi i solidno jakom vetru. Pozdravljamo se sa nasim drugarima i ispracamo ih nazad za Cardiff. Mi silazimo u selo da nesto pojedemo i nadjemo neki pab, neki od nas u kisnim odelima.
Nalazimo restoran pored mora gde ne sluze alkohol i tu jedemo fish&chips.  Posle se prebacujemo u pab na po neko pivo i idemo na spavanje. Sve po kisi.

[doktor]

Od jakog vetra koji je duvao citavu noc, spoljasnji sloj satora je dodirivao unutrasnji, pa je po neka kapljica zavrsila i u satoru. Naravno da nije bilo bas neko spavanje. Probudio sam se vrlo rano. Mozda i pre svitanja. Vetar je duvao i kapljice su dobovale po satoru. Nisam bio siguran da li jos uvek pada kisa ili su to samo kapi sa drveca. U svakom slucaju, ustao sam prvi, vec oko 6 sati. Kise na svu srecu nije bilo pa sam probudio i ostale da se spakujemo. To je ujedno bio i jedini sat bez kise tog dana.





Unapred smo znali da nas ceka citav dan voznje po kisi, ali i pored toga smo napravili veliku gresku. Posto u trenutku polaska nije padala kisa, Mile i ja smo odlucili da krenemo bez kisnog odela kako bi nam se jakne malo prosusile, pa cemo stati negde da se obucemo. Suvisno je reci da je kisa pocela odmah iza ugla. Prvo polako, tek po nekoliko kapi, sto je jos dodatno pojacavalo neodlucnost, a kasnije sve konkretnije. Temperatura se lomila oko 10-ak stepeni. U toj nasoj neodlucnosti je proslo prvih 50-ak kilometara, a posle jos toliko dok se nismo dokopali mesta gde cemo napraviti pauzu. Mesto je simbolicnog naziva „Wye knot stop“ i nalazi se u malom seocetu Llyswen, na obodu Nacionalnog parka Brecon Beacons. Predeli kroz koje smo se vozili su impresivni, ali su po kisi i magli delovali i pomalo misticni. Smenjivale su se planine i sume, pasnjaci i reke...samo nigde nije bilo mesta gde bi mogli da stanemo. Od svega mi je najzalije sto gotovo da nemamo fotografije svih tih prelepih pejzaza. Nije bilo moguce stajati ispod otvorenog neba, skidati navlake sa rukavica i tank torbe i vaditi foto-aparat kako biste fotografisali predele. I pored svega, taj dan smo videli toliko motora na putu, mnogo vise nego sto vidimo kod nas i po najlepsem danu.
Pauzu smo iskoristili da se osusimo i presvucemo, a uz to smo i doruckovali. Engleski dorucak U Wales-u.









Trebalo je stici do Liverpoola na ukrcavanje, sto znaci par sati pre planiranog polaska trajekta. Nismo puno stajali. Ionako je padala kisa.
Posto se luka u Liverpoolu nalazi u centru grada, potrebno je proci citav grad. Osim tog centralnog dela oko luke za koji bi se moglo reci da je OK, ostatak grada cini gomila ruznih i zapustenih zgrada. Upravo je to utisak koji sam cuo od svih koji su ikada bili u ovom gradu, ali nisam verovao da je to bas tako.
U luku smo stigli oko 5 popodne i tamo je bilo parkirano 20-ak motora. Parkirali smo motore u red, cekirali se i otisli u jedinu zgradu u luci u kojoj se moglo izgubiti par sati. Red kafe, red sendvica. Motori su se gomilali neprekidno. Nemoguce ih je obuhvatiti pogledom. Vec u koloni ima retkih primeraka koje sam video prvi put. Ljudi iz citavog sveta. U jednom trenutku je pocelo ukrcavanje. Komplikovana procedura. Prolazi se prva kontrola, ponovo se parkiraju motori, ceka se u velikoj sali, onda ide ukrcavanje, ponovo cekanje. Sve to traje nekoliko sati. Nije ni cudo, obzirom koliko ima motora, a treba ih sve obezbediti. Radnici iskusno vezuju svaki motor. Na brzinu sam izbrojao koliko ima kolona sa koliko motora, ukupno oko 2000 u jednom trajektu. Treba se naoruzati strpljenjem. Bilo je jasno da ce trajekt kasniti, ali nismo ni pretpostavljali da ce to biti citava 3 sata.









































U Douglas na ostrvu Man se iskrcavamo oko 1 sat posle ponoci. Deluje vedro, i nema kise. Odahnuli smo jer necemo morati da podizemo satore po kisi. Prilicno brzo pronalazimo kamp, mada ni sam ne znam kako nam je to uspelu u sred noci. Na recepciji nema nikoga. Zvonimo, ali se isto tako niko ne javlja. Na tabli pored je  zalepljen papir sa odredjenim parcelama u kampu za one koji stizu u toku dana. Posto je kamp iz dva dela i prilicno je veliki treba naci nase parcele po mraku. Opet smo to izveli lakse nego sto smo ocekivali. Kad smo zavrsili postavljanje satora bilo je oko 3 ujutru. Vadimo cuturu i proslavljamo. Konacno!

[Panco.KV]

Bravo Dock citam 

[UFF]

 

[Vlajko]

 

[WOLVERINE]

Matori u potpisu imena moras da stavis titulu...TT......  kapa dole.... ja ga planiram vec pet godina... ali u nared tri cu otici pa makar gazio preko mrtvih....

[doktor]

Misli¹ nesto kao Had¾i doktor...

[WOLVERINE]

Misli¹ nesto kao Had¾i doktor...

Tako je.... gde god da se potpisujes...prvo ono TT. pa posle sve ostalo.... matori pa to je Meka motociklizma....

[Panco.KV]

Putopis Hadzi Darka Miletica 

[Ivan1979]

 
Lep pocetak , cekamo nastavak   

[kosta92]

    

[mali_zmaj]

    

[doktor]

Noc je bila vedra i ledena, ali je svanuo prelep suncan dan. Uprkos tome sto nismo spavali tek po par sati, osecali smo se spremni da se predamo uzbudjenju koje nam predstoji.
Glavni ulaz u kamp je bas sa staze, ali ima zadnji ulas koji je otvoren tokom dana i njime se moze izaci u grad.







Plan nam je bio da se muvamo po Daglasu i okolini, gledamo trke i da vidimo sta se i gde desava. Imali smo kartu sa pozicijama za gledanje i odlucili smo da prvo idemo na Quarterbridge. Inace, svaki point za gledanje ima neko ime. Neka bolja mesta se naplacuju, ali nije tesko naci ni besplatno mesto. Staza jos uvek nije bila zatvorena, pa smo se lagano provozali do tamo. Posto smo stajali pored paba, moglo se uzeti pice i klopa, mada smo vec posle prvog piva, poslali ekspediciju u market. Tu smo odgledali prvu trku, Supersport 600.









Program trka je prilicno orijentacioni i nije uputno preterano ga se pridrzavati. Odlaganja od par sati su uobicajena stvar, a kako mrak pada tek posle 22h, desavalo se da trke pocinju i oko 20h. To cemo videti i narednih dana.
Odlazimo da potrazimo jos neku lokaciju. Krecemo putem koji vodi tik pored staze za trkanje i ona nas vodi sa spoljasnje strane kruga na unutrasnju, tacno ispod Braddan Bridge-a. Ovo je bilo fenomenalno otkrice, jer sam pre dolaska na TT imao informaciju da ne postoji komunikacija izmedju spoljne i unutrasnje strane kruga pa ako vec mozes da biras najbolje je da budes spolja. Ovaj prolaz smo kasnije dosta koristili.
Odvezli smo se do lokacije malo ispod naseg kampa Hillberry, do Governor’s Bridge-a i odatle gledali Supersport 1000. Stojis na pola metra od staze bez zastitne ograde, a vozaci prolaze neslucenom brzinom tik uz ivicu puta. Dok se kreces pored staze, ljudi masovno slusaju radio preko koga spiker prenosi trku. Staro ili mlado, musko ili zensko, skoro svi drze program trke i olovku, i beleze prolaze vozaca. Jednostavno, vidi se da ljudi sa velikom strascu uzivaju u trkama i da je to neodvojivi deo tradicije na ovom ostrvu.













Posle nabavke klope u marketu, idemo u kamp da pripremimo klopu. Uzivamo u pravom kamperskom obroku.







Predvece odlazimo do Grand Stand-a tj. glavne tribine. Na putu do tamo srecemo grupu endurasa...







Malo se se setamo izmedju boksova koji su ovde na izvol’te. Mozete sve da vidite sta se radi, i pitate po nesto ako vas zanima. Ima gomila standova sa opremom i raznim stvarima, nekoliko barova. Vlada uzavrela atmosvera.
Pokusavamo da udjemo „na budalu“ na glavnu binu posto nemamo karte, a i kostaju cini mi se 20GBP. Probamo na prvi ulaz, ne moze, probamo na drugi ulaz, takodje. Probamo na treci ulaz, kontrolorka je na drugoj stani tribine, mi se uredno smestamo na sedista i pravimo se ludi ili ti 100GBP u dzepu. Niko nas nista ne pita. Odatle gledamo start druge trke Superstock 1000. Startuju sa par sekundi rastojanja, voze 4 kruga, svaki oko 50km i posle 2 kruga dolivaju gorivo. Sve se radi na old scool nacin. Gorivo se doliva prilicno arhaicnom aparaturom, krugovi se broje tako sto gomila klinaca okrece papirnate listice za svaki krug, za svakog vozaca, a ima ih oko 90, vremena se ispisuju sa cetkicom i farbom. Ni traga modernim tehnologijama. Tu smo videli i kalendar desavanja tj. trka na ostrvu za citavu sezonu 2012. Zakljucak je da se ovde odrazavaju trke citavo leto i svi zive samo za to.

































Na putu prema kampu kupujemo rostilj za jednokratnu upotrebu i meso. Odlucili smo malo da se pocastimo. Medjutim paljenje rostilja ne ide bas kao sto smo mislili. Prilazi nam belgijanac iz obliznje ekipe, pita da li imamo problem sa paljenjem vatre i donosi brener. Naravno da je vatra posle toga popustila.
Nije lepo otici na spavanje tek tako, pa se prosetamo do obliznjeg paba „Cat with no tail“na po pintu ale-a. U povratku je vec pocela da sipi kisica.









Komsija u kampu pored nas, sa Triumphom, dolazi na IOM TT vec 30-ak godina.

[doktor]

I tako je kisa citavu noc dobovala po satoru. Nije bilo tako hladno kao prethodne noci. Sada je to vec predstavljalo prilicno prijatan ambijent za spavanje. Ujutru je kisa na kratko prestala. Taman toliko da se izvucemo iz satora, obucemo kisna odela i krenemo. Posto je bio dan pauze izmedju trka, u planu smo imali da se provozamo citavim krugom za trkanje i da se malo spustimo do centra Douglasa. Normalno, sve se odvijalo kao po najlepsem vremenu, pa smo se i mi prilagodili opste prihvacenom modelu ponasanja.
Krenuli smo u krug, laganica, sa razgledanjem. Kisa i hladno. Prva pauza je Ballaugh Bridge, mesto gde je cuveni skok na TT-u koji krasi gomile snimaka. Obzirom da je tu i takodje poznati pub „Raven“, iskoristili smo priliku za caj. Od kada smo u GB, caj nam dodje kao kod nas kafa, a bogami i prija da se malo ugrejemo. Zidovi unutra su prekriveni slikama vozaca na skoku ispred puba.















Malo smo tu iskulirali, pa krecemo dalje. Naravno, hladnoca i kisa ne posustaju.
Posebna poslastica je trebalo da nam bude Mountain Course, deo staze od Ramsey-a prema Douglasu i ide planinskim delom. To su planinski pravci sa blagim krivinama i dobrim pogledom gde se na trkama drzi veoma visok prosek. To je ujedno i jedini deo staze koji je jednosmeran i kad je otvoren za slobodnu voznju. Medjutim, od planiranog uzitka nije bilo nista. Cim smo se dotakli planine, magla je postala toliko gusta da se jedva videlo, bolje reci nije se videlo nista. Vozili smo polako uz maksimalnu paznju da ostanemo na putu.
Spustili smo se u Douglas, otisli na setaliste i malo se muvali po gradu.



















Taj dan je na na plazi organizovan Beach Race. Obzirom da smo stigli na zavrsetak radova na pripremi staze, proveli  smo nekoliko sati na kisi kako bi prisustvovali trkama na pesku. Bilo je prilicno zanimljivo. Nekoliko startova, sto moto kroseva, sto quadova.





















Posle toga, opet u pub blizu kampa da se malo prosusimo i popijemo po koji ale. U obliznjoj prodavnici smo nabavili i nesto klope. Veceru smo organizovali u zajednickoj kuhinji u kampu. Ovaj dan je bio karakteristican po tome sto je kisa padala citav dan. Kisna odela i kacige smo obukli cim smo ustali i nosili smo ih do spavanja. Jedino gde smo ih skinuli je bilo tokom boravka u pubovima.



Okells je pivo sa Isle of Man, a ovo krajnje levo je Limited Edition, posveceno TT-u i toci se samo za vreme TT-a, a ujedno je i najjeftinije pivo koje se moze popiti u pub-u...2,7GBP. Inace ostrvo Man ima siroku autonomiju ukljucujuci vladu, parlament, novac...ali se i britanska funta koristi najnormalnije i nije potrebno zamenjivati novac.

[doktor]

Jos jedan dan posvecen trkama. Ne planiramo nigde da se vozimo, citav dan cemo provesti gledajuci trke i vrzmajuci se po gradu. Svanuo dan bez kise, cak se u medjuvremenu i razvedrilo.
Dok smo kuvali kafu u kampu, primetili smo da je na Vuckovom Stromu busna prednja guma, pa je Mile izvrsio cepovanje.











U obliznjem kontejneru smo nabavili dorucak, english breakfast, pojacanu porciju.









Posto smo prethodnih dana obisli uglavnom vecinu pozicija za gledanje trka, odlucili smo da ovaj dan odemo na Braddan Bridge jer nam je delovao kao najbolja pozicija.  Tu smo platili ulaz 3 GBP u portu crkve koja je za ovu priliku pretvorena u mini tribinu sa stolicama iznetim iz crkvene sale. Karta vazi citav dan i moze se izlaziti neogranicen broj puta. Inace, u crkvenoj sali su postavljene tezge gde mestani prodaju lokalne specijalitete, sendvice i kolace po vrlo pristojnim cenama. Jedino sto se ne sluzi alkohol, ali u blizini smo nasli prodavnicu, tako da ni to nije bio problem.
Inace, na ulazu u portu mestani su organizovali potpisivanje peticije protiv skracenja broja dana za odrzavanje nekih trka. To samo govori koliko su ovde trke vazan cinilac u zivotima svih ljudi.
Satnica za trke tog dana se prilicno rastegla. Razlog je bio jer se na pojedinim mestima na stazi zadrzala voda od kise koja je padala prehodne noci, pa se cekalo da se staza osusi. To kod posetilaca nije izazivalo ni trunku nervoze. Svi su bili toliko opusteni i relaksirani kao da sve protice u najboljem mogucem redu.



















Ja sam te preduge pauze iskoristio da skocim do grada sa Anom da kupimo poklone, i da se provozam gradom po lepom vremenu.





















Nakon odgledanih trka, otisli smo u kamp da pripremimo klopu. Iskoristili smo priliku i da se barem delimicno spakujemo, jer je trebalo da se cekiramo na trajekt oko 4.30 ujutru.









Spustili smo se do promenade na veliku paradu koja je pomerena za jedan dan zbog kise. Na paradi je bilo svega i svacega. Prvo je pocelo akrobacijama koje su izvodili avioni, posle je usledio nastup cuvene akro-lakrdijaske grupe „Purple helmets“, pa street-fight show...Tu smo se videli i sa Zeljkom iz Trogira, jedinim covekom sa ovih prostora koga smo sreli na TT-u.
Vec je bila prosla ponoc kada smo otisli na spavanje.

[Mad Max]

Svaka Cast!!! Zavidim vam, ja bih isao i imam ekipu, jedino sto bih sve  ja morao organizovat, a deluje mi vrlo komplikovano.

[Panco.KV]

Bravo Doktore odlicno