Sta stampa stampa

[El Jefe]

"God made the men but Sam Colt made them equal"

Тако је. Пред Богом и пред револвером сви су људи једнаки

[Lazic]

...ako se 'atrikovo usvoji javte duznem par ljubimaca

Prvo Potvrda iz Laze, da oni garantuju za tebe, pa cemo da razmotrimo zahtev.

ahahahhahah. mda, pa koj æemi kurac kala¹ ako sam zdrav? da ga gledam to mogu i na netu

realno

"God made the men but Sam Colt made them equal"

Predpostavljam da je lep oseæaj biti u zemlji Dextera... Seæam se kako si bio k'o malo dete kad si kupio utoku...

[Boban_m]

Stare navike, sta da se radi.

Nego apropo jugoslovenstva, mali prilog.


Писмо мајора Јездимира С. Дангића:
Горски штаб босанских четничких одреда, 30. октобар 1941.
Операциона зона

КОМАНДАНТУ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ, Зворник

Приликом доласка на Зворнички сектор, обавештен сам о детаљима разговора који су водили са Вама и Вашим официрима моји официри, старешине српских четника. Уверен да Вас појединци и јавност погрешно обавештавају о нашем устаничком покрету, да се износе разне неистине о нама, те сматрам за дужност да Вас о појединим стварима обавестим. Усташка држава ставила је ван закона око 3.000.000 Срба, и пожурила да нас, што пре, обезглави, а онда и уништи. То је злочин, нечувен у историји човечанства. На нашу љубав одговористе нам мржњом, за наше братско поштовање одговористе нам злочинима, каквим нема равна ни у мрачним временима старог и средњег века.

У прошлом рату провео сам три и по године на робији, као југословенски националиста. У својим књигама сам о томе писао, величао сам нашу братску љубав и слогу, прећутавши све лоше о нама. Али нада да ће све бити боље била је узалудна. Ви, које смо волели као рођену браћу, које смо мазили и протежирали, одликовали и унапређивали у сваком погледу, постадосте нам небраћа из првих дана прошлога рата. Истина је горка, нама и прегорка, и последице тога разочарања биће неминовне.

Напали сте на обезоружан и преплашен српски народ, на нашу невину дечицу, мајке и сестре, попалили сте домове наше и порушили светиње наше. Описаћу Вам само оно што сам својим очима видео и што су забележили или фотографисали моји четници и њихове вође: убијали сте нам беспомоћни народ, на најокрутнији начин. Наишли смо на непокопана тела мученика. Ноге и руке су им пребијене, очи ножем ископане, језик, уши, усне и нос одсечени, кроз главу им пробијене гвоздене шипке, поткивани су коњским потковицама и тестерисани живи, или им је живима срце извађено. Поливали су их кључалом водом, да им лакше кожу огуле, браде и бркови им почупани, прсти на рукама одсечени, да би ове мученике натерали да сами пију из рана своју крв. Многима је месо сечено на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су после распорене; пресецали су им дојке и испод њих провлачили руке, са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена, стављене у посуду, и испечене у пећи. Изложене су, да их свет види, и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина, да служе као доказ свега што је до сада српски народ преживео. А да и не говорим о безброј наших домова, запаљених са укућанима.

Ми смо имали горких искустава са хрватском војском. И код мене живе стотине заробљених војника, као код своје куће. Бог ми је сведок да се исто осећају слободни, као људи који су били слепи, и прогледали. Ако желите, послаћу Вам и њихова имена, и писма која можете послати њиховим породицама. Да се већ свуда знаде, да ми не кољемо затворенике, као што је рађено са нашим племенитим народом и цивилним становништвом, и како ви усташе радите са нашим погинулим и рањеним друговима.

Једини је начин да и сами устанете у свету борбу против злочинаца који се у Вашој средини налазе, и који Вам издају наређења шта да чините у циљу истребљења српскога народа. Ви, дојучерашњи углађени, васпитани и културни официри, и прваци хрватског народа, преко ноћи се удружисте са чудним друштвом, са усташама, том новом аријевском врстом. У новинама ме називате вођом комунистичке и разбојничке банде. Да нисам никад био комуниста, то моја прошлост доказује, а да нисам вођа разбојничке банде, најбољи је доказ што се борим, са мојим храбрим четницима, против разбојника, злочинаца и крволока.

Време ће казати свој суд о свакоме од нас, а уверен сам да се никада нећу застидети што се борим, док многи од вас неће смети изаћи на светло дана, уколико и преживите своју људску и националну срамоту. Од Вас самих, војничких старешина и војника зависи, да ли ћете у последњем часу почети да перете срамоту са хрватског народа, уколико се то још може учинити. Сасвим је опрати никада нећете, ни Ви, ни хиљаде будућих поколења, као ни језуитска, и од Хрвата отпадничка класа.

У покољу српског народа учествовало је најразноликије друштво у свештеничким орнатима, усташкој униформи, фесовима и дроњавим оделима. Удружише се крст и дин, поклоници Христа и Мухамеда, и безверници да нас сатру и униште. На нашој су страни Бог, правда и истина. Боримо се за најсветлије идеале човечанства, па ћемо и победити.

Мајор Јездимир С. Дангић

(Мајор Јездимир Дангић је рођен у Братунцу 1897. У априлском рату 1941. био је командир дворске жандармеријске чете која прати Краља Петра Другог од Београда до Никшића. У Никшићу му је нуђено да и даље остане у краљевој пратњи, али је он то одбио речима да 'један Србин, војник, не би смео да напусти своју земљу у невољи'. Од Драже Михајловића добија задатке организатора и вође устанка у источној Босни. Посебно се истакао у заштити српског народа у Подрињу, од усташких злочина. Немци су га, на превару, ухапсили априла 1942. године у Рогачици код Бајине Баште, пребацили га у Београд и потом послали у логор код Нирнберга. Ослобођење је дочекао у Кракову, где је пао у руке совјетских јединица, које су га изручиле Југославији 1947. године. Комунистичке власти су га осудиле на смрт. Убрзо потом је стрељан.)

[Lazic]

I onda su ih komunisti posle rata veæinu rehabilitovali umesto da su svi pobijeni... Èitav vek ustupaka polu retardiranoj braæi nam se vi¹e puta obio o glavu...

[balcan girl]

sto se mene tièe moze u zakonu da pise sta oce ja cu i dalje da se ponasam kako ja mislim da treba

[MIGE]

https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3146655/nada-macura-sokirala-odgovorom-u-jutarnjem-gledateljka-pitala-zasto-joj-ide-krv-iz-nosa-ona-rekla-mozda-od-smrkanja-kokaina-video
iskusno

[El Jefe]

https://facebookreporter.org/2018/10/31/vladimir-dimitrijevic-zapisi-ispod-etikete-ili-odgovor-povereniku-za-zastitu-ravnopravnosti-2/

[Hurricane]

Kako ih bre nije sramota ovakav naslov da stave, pa veæina ljudi da nije posnih slava i sardine u konzervi ne bi okusili ribu ni jednom u 10 godina


https://www.blic.rs/biznis/strategija/srbija-rekorder-po-pojedenoj-ribi-u-jednom-danu-ali-i-dalje-daleko-ispod-svetskog/6hmt573

seme im jebem i majku i sestru i sve im jebem

[Ivicat]

Zar zbog ribica da se nerviras

[mali_zmaj]

I onda su ih komunisti posle rata veæinu rehabilitovali umesto da su svi pobijeni... Èitav vek ustupaka polu retardiranoj braæi nam se vi¹e puta obio o glavu...

Tako je!!

[ЯЭВОЛУТИОН]

zbog pogresne ribice...

[Lazic]

Stvarno, koga zabole koliko Srbi jedu ribu...

[Boban_m]

Rudari, pripremite se za ostav:

http://www.politika.rs/scc/clanak/414681/I-bitkoin-kriv-za-globalno-zagrevanje

[Lazic]

Posle me pitaju za¹to ne rudarim...

[El Jefe]

https://facebookreporter.org/2018/11/01/dusan-maric-srbi-gde-je-dno/

[ЯЭВОЛУТИОН]

da je tako pijan pokosio neke dete da li bi svi kukali i lili suze na estradi kao sada....ili bi bilo ko sa pinkicem....sto je pretrcavala trotoar na crveno.

[mali_zmaj]

Budaletine...

[Kostić]

koga boli kurac ¹to se tamo neki polupo? i cvikera¹ mu je posvetio pa¾nju u novinama....

[eclipse4]

Stare navike, sta da se radi.

Nego apropo jugoslovenstva, mali prilog.


Писмо мајора Јездимира С. Дангића:
Горски штаб босанских четничких одреда, 30. октобар 1941.
Операциона зона

КОМАНДАНТУ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ, Зворник

Приликом доласка на Зворнички сектор, обавештен сам о детаљима разговора који су водили са Вама и Вашим официрима моји официри, старешине српских четника. Уверен да Вас појединци и јавност погрешно обавештавају о нашем устаничком покрету, да се износе разне неистине о нама, те сматрам за дужност да Вас о појединим стварима обавестим. Усташка држава ставила је ван закона око 3.000.000 Срба, и пожурила да нас, што пре, обезглави, а онда и уништи. То је злочин, нечувен у историји човечанства. На нашу љубав одговористе нам мржњом, за наше братско поштовање одговористе нам злочинима, каквим нема равна ни у мрачним временима старог и средњег века.

У прошлом рату провео сам три и по године на робији, као југословенски националиста. У својим књигама сам о томе писао, величао сам нашу братску љубав и слогу, прећутавши све лоше о нама. Али нада да ће све бити боље била је узалудна. Ви, које смо волели као рођену браћу, које смо мазили и протежирали, одликовали и унапређивали у сваком погледу, постадосте нам небраћа из првих дана прошлога рата. Истина је горка, нама и прегорка, и последице тога разочарања биће неминовне.

Напали сте на обезоружан и преплашен српски народ, на нашу невину дечицу, мајке и сестре, попалили сте домове наше и порушили светиње наше. Описаћу Вам само оно што сам својим очима видео и што су забележили или фотографисали моји четници и њихове вође: убијали сте нам беспомоћни народ, на најокрутнији начин. Наишли смо на непокопана тела мученика. Ноге и руке су им пребијене, очи ножем ископане, језик, уши, усне и нос одсечени, кроз главу им пробијене гвоздене шипке, поткивани су коњским потковицама и тестерисани живи, или им је живима срце извађено. Поливали су их кључалом водом, да им лакше кожу огуле, браде и бркови им почупани, прсти на рукама одсечени, да би ове мученике натерали да сами пију из рана своју крв. Многима је месо сечено на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су после распорене; пресецали су им дојке и испод њих провлачили руке, са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена, стављене у посуду, и испечене у пећи. Изложене су, да их свет види, и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина, да служе као доказ свега што је до сада српски народ преживео. А да и не говорим о безброј наших домова, запаљених са укућанима.

Ми смо имали горких искустава са хрватском војском. И код мене живе стотине заробљених војника, као код своје куће. Бог ми је сведок да се исто осећају слободни, као људи који су били слепи, и прогледали. Ако желите, послаћу Вам и њихова имена, и писма која можете послати њиховим породицама. Да се већ свуда знаде, да ми не кољемо затворенике, као што је рађено са нашим племенитим народом и цивилним становништвом, и како ви усташе радите са нашим погинулим и рањеним друговима.

Једини је начин да и сами устанете у свету борбу против злочинаца који се у Вашој средини налазе, и који Вам издају наређења шта да чините у циљу истребљења српскога народа. Ви, дојучерашњи углађени, васпитани и културни официри, и прваци хрватског народа, преко ноћи се удружисте са чудним друштвом, са усташама, том новом аријевском врстом. У новинама ме називате вођом комунистичке и разбојничке банде. Да нисам никад био комуниста, то моја прошлост доказује, а да нисам вођа разбојничке банде, најбољи је доказ што се борим, са мојим храбрим четницима, против разбојника, злочинаца и крволока.

Време ће казати свој суд о свакоме од нас, а уверен сам да се никада нећу застидети што се борим, док многи од вас неће смети изаћи на светло дана, уколико и преживите своју људску и националну срамоту. Од Вас самих, војничких старешина и војника зависи, да ли ћете у последњем часу почети да перете срамоту са хрватског народа, уколико се то још може учинити. Сасвим је опрати никада нећете, ни Ви, ни хиљаде будућих поколења, као ни језуитска, и од Хрвата отпадничка класа.

У покољу српског народа учествовало је најразноликије друштво у свештеничким орнатима, усташкој униформи, фесовима и дроњавим оделима. Удружише се крст и дин, поклоници Христа и Мухамеда, и безверници да нас сатру и униште. На нашој су страни Бог, правда и истина. Боримо се за најсветлије идеале човечанства, па ћемо и победити.

Мајор Јездимир С. Дангић

(Мајор Јездимир Дангић је рођен у Братунцу 1897. У априлском рату 1941. био је командир дворске жандармеријске чете која прати Краља Петра Другог од Београда до Никшића. У Никшићу му је нуђено да и даље остане у краљевој пратњи, али је он то одбио речима да 'један Србин, војник, не би смео да напусти своју земљу у невољи'. Од Драже Михајловића добија задатке организатора и вође устанка у источној Босни. Посебно се истакао у заштити српског народа у Подрињу, од усташких злочина. Немци су га, на превару, ухапсили априла 1942. године у Рогачици код Бајине Баште, пребацили га у Београд и потом послали у логор код Нирнберга. Ослобођење је дочекао у Кракову, где је пао у руке совјетских јединица, које су га изручиле Југославији 1947. године. Комунистичке власти су га осудиле на смрт. Убрзо потом је стрељан.)

van "Jugoslavije" mi smo i dalje u bratstvu i jedinstvu i protiv stranog neprijatelja...musolinija
inace je covek hrvat.

[Lazic]

Auu kakva oluja u glavi... Jesu mu emocije na mestu ali izra¾avanjeeee...