Sta stampa stampa

[mkt]

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/322965/GRUPNI-SEKS-Sekta-osvaja-Srbiju-preko-Novog-Sada

Meni se samo konobarica nabacivala, ali niko grupnjak da ponudi - majku im!

mozda moras da se pokazes prvo pa onda tek jbga kao neki cin uvodjenja u segtu

[Plazma Keks]

13500e... koja je to sica jbt

[eclipse4]

http://shine.yahoo.com/beauty/zara-hartshorn-facelift-gives-teen-back-her-youth-191300472.html

[dzimika]

http://www.kurir-info.rs/manekenka-orgijala-s-trojicom-lazno-ih-optuzila-za-silovanje-clanak-859133

znamo ko je jedan od trojce ali ko su ostala dvojca

[El Jefe]

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/323407/Zuta-kuca

[UFF]

http://www.kurir-info.rs/manekenka-orgijala-s-trojicom-lazno-ih-optuzila-za-silovanje-clanak-859133

znamo ko je jedan od trojce ali ko su ostala dvojca

ja da sam je nasao u travi i da sam znao da ce nekog lazno da optuzi stvarno bi je silovao majku joj jebem bolesnu

[Boban_m]

Mhm. A posto to ne bi mogao da znas, silovao bi je preventivno?

[UFF]

upravo tako
razmazeno nadrogirano deriste   
to treba jebati pa tuci
ili obrnuto, kako ko voli  

[Boban_m]

Tjah sto ti je zivot. Za malo da ova trojica, koji su je zigovali i gudrirali 2 dana u stanu, da najebu ni krivi ni duzni

[monsterbnt]

Sto je najgore niko je nije jebo.....stoka bila kod drugarice..... likovi umalo nastradase ni krivi ni duzni..... A njoj moze da zapadne i do 5 godina za laznu prijavu...

[UFF]

zasluzila je
pa nek je jebu cuvari u zatvoru

[pit]

Sto je najgore niko je nije jebo.....stoka bila kod drugarice..... likovi umalo nastradase ni krivi ni duzni..... A njoj moze da zapadne i do 5 godina za laznu prijavu...

      Cekaj bre kako je niko nije jebo...i sto su owa trojica uopste priwodjena.Znaci da se malo izgrebala ,naprawila neku masnicu na faci zaglawilil bi oni robiju na kurwinu prijawu.

[Uncle Bob]

zasluzila je
pa nek je jebu cuvari u zatvoru

Misli¹ èuvarke.

[Major]

Nista od toga nece biti. Dobice nesto uslovno i to je to..

[monsterbnt]

Sto je najgore niko je nije jebo.....stoka bila kod drugarice..... likovi umalo nastradase ni krivi ni duzni..... A njoj moze da zapadne i do 5 godina za laznu prijavu...

      Cekaj bre kako je niko nije jebo...i sto su owa trojica uopste priwodjena.Znaci da se malo izgrebala ,naprawila neku masnicu na faci zaglawilil bi oni robiju na kurwinu prijawu.

Upravo..... namestila neke likove bezveze..... samo je bila odvaljena i ko zna gde se vucarala dok nije dosla kod drugarice.... sreca za likove da je utvrdjeno da NIJE silovana pa su ih pustili inace ih ne bi oprali ni sava ni dunav..... mala pala na lekarskom, i na pandurskom ispitivanju.... klasicno je svaki put ispricala drugu pricu....

[farbach]

Ако би Србија  сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници  мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође  Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи  откида шапу да би се ослободио.
Осим сталних сусрета са  старим пријатељем Србином, мој први прави контакт са Србијом био је  позив председника Удружења књижевника Србије, који ми је понудио  поетски азил, након што је швајцарско удружење одбило да ме прими у  своје редове. То је био изванредан потез. Дакле, још постоји земља на  свету где се људи подсмевају слици сервираној у свету о њима, земља  у којој се људи ангажују за унапред изгубљене ствари и негативце  попут мене, не хајући за потенцијалне реакције; дакле, изван Швајцарске још постоји земља која пружа отпор! Било је то довољно  неуобичајено да ме нагна да постанем члан Удружења књижевника  Србије. Отад, Србија и ја чинимо један необичан пар. Пар везан  узајамном фасцинацијом, у којој свако представља у очима оног другог  нешто што никад неће бити.

МЕЛАНХОЛИЈА И  ПРЕНАТРПАНОСТ

Тако сам се  једног дана обрео у Београду. Препешачио сам тај помало сив град, који  је сав неодређено мирисао на угаљ и на кухињска испарења. Шетао сам  Кнез-Михаиловом, попио кафу у Коларцу. Посматрао сам са тврђаве како  протичу Сава и Дунав, и затечен обишао војни музеј где су, на паноима  пожутелим од времена, до најситнијих детаља описане епизоде отпора  против турског освајача. На крају сам провео неколико сати у  невероватном зоо-врту који краси ободе тврђаве.
У очима животиња  пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу  предивних жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом.  Меланхолија: то је кључна реч. Она влада свуда, у ваздуху, зидовима,  лицима, и покретима људи. Као да нешто сатире град и његове  становнике. Нешто што не може издржати једно људско биће, један  народ, једна земља. У Београду, као да је цео свет  Атлас.
Истражујући дубље, откривао сам узрок те меланхолије. То је  осећај оних који посматрају како река тече и како време пролази, и при  том остају убеђени да ништа неће изменити њихову судбину, да их нико  неће ослободити коби која им се обрушила на рамена. Пролазећи кроз  Београд, фрапирани смо зградама које још носе ожиљке рата са НАТО-ом,  али нарочито многобројним зградама начетих временом. Овде је све  отпор, отпор Американцима, савремености, времену, самом себи.
Да би  се тај отпор савладао, простор је невероватно претрпан. Улице, радње, архитектура, саобраћајне осе, све је хаотично, презагушено, ирационално. Овде влада зачуђујућа предиспозиција за сналажење, за бављење свим и свачим. Као да је свему томе циљ да се евентуални освајач изгуби у кривинама лавиринта, у којима би после бескрајног кружења изгубио и жељу за освајањем.
Меланхолија и претрпаност: то су моји најснажнији утисци о овом малом балканском народу док газим  по његовом тлу. Његова историја је почела једним поразом који су  Срби носили у себи вековима, придајући му сакрални карактер моралне победе, на којој су изградили национални  идентитет.

УХРАЊЕНИ РОБ У ЕВРОПСКОМ  КАЗАМАТУ


Окрутни векови су  довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим  просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само  пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ: испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак  себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи  у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој  култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим  собом. У том отпору има извесне узвишености, несаломиве воље да се  изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан да постаје узвишен.
Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које протиче, самом себи. Волим ту меланхолију у очима људи који, знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, истрају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног.
Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где  жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.
Србија  је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави,  и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да  му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија  прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и  корене, а понајвише душу.

ОСКАР ФРАЈЗИНГЕР, ПОСЛАНИК У ПАРЛАМЕНТУ ШВАЈЦАРСКЕ

[mkt]

http://www.24sata.rs/sport/vesti/vest/danilovic-ovog-momenta-mogu-da-stavim-kljuc-u-bravu-i-zatvorim-partizan/95372.phtml

[Lazic]

Ако би Србија  сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници  мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође  Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи  откида шапу да би се ослободио.
Осим сталних сусрета са  старим пријатељем Србином, мој први прави контакт са Србијом био је  позив председника Удружења књижевника Србије, који ми је понудио  поетски азил, након што је швајцарско удружење одбило да ме прими у  своје редове. То је био изванредан потез. Дакле, још постоји земља на  свету где се људи подсмевају слици сервираној у свету о њима, земља  у којој се људи ангажују за унапред изгубљене ствари и негативце  попут мене, не хајући за потенцијалне реакције; дакле, изван Швајцарске још постоји земља која пружа отпор! Било је то довољно  неуобичајено да ме нагна да постанем члан Удружења књижевника  Србије. Отад, Србија и ја чинимо један необичан пар. Пар везан  узајамном фасцинацијом, у којој свако представља у очима оног другог  нешто што никад неће бити.

МЕЛАНХОЛИЈА И  ПРЕНАТРПАНОСТ

Тако сам се  једног дана обрео у Београду. Препешачио сам тај помало сив град, који  је сав неодређено мирисао на угаљ и на кухињска испарења. Шетао сам  Кнез-Михаиловом, попио кафу у Коларцу. Посматрао сам са тврђаве како  протичу Сава и Дунав, и затечен обишао војни музеј где су, на паноима  пожутелим од времена, до најситнијих детаља описане епизоде отпора  против турског освајача. На крају сам провео неколико сати у  невероватном зоо-врту који краси ободе тврђаве.
У очима животиња  пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу  предивних жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом.  Меланхолија: то је кључна реч. Она влада свуда, у ваздуху, зидовима,  лицима, и покретима људи. Као да нешто сатире град и његове  становнике. Нешто што не може издржати једно људско биће, један  народ, једна земља. У Београду, као да је цео свет  Атлас.
Истражујући дубље, откривао сам узрок те меланхолије. То је  осећај оних који посматрају како река тече и како време пролази, и при  том остају убеђени да ништа неће изменити њихову судбину, да их нико  неће ослободити коби која им се обрушила на рамена. Пролазећи кроз  Београд, фрапирани смо зградама које још носе ожиљке рата са НАТО-ом,  али нарочито многобројним зградама начетих временом. Овде је све  отпор, отпор Американцима, савремености, времену, самом себи.
Да би  се тај отпор савладао, простор је невероватно претрпан. Улице, радње, архитектура, саобраћајне осе, све је хаотично, презагушено, ирационално. Овде влада зачуђујућа предиспозиција за сналажење, за бављење свим и свачим. Као да је свему томе циљ да се евентуални освајач изгуби у кривинама лавиринта, у којима би после бескрајног кружења изгубио и жељу за освајањем.
Меланхолија и претрпаност: то су моји најснажнији утисци о овом малом балканском народу док газим  по његовом тлу. Његова историја је почела једним поразом који су  Срби носили у себи вековима, придајући му сакрални карактер моралне победе, на којој су изградили национални  идентитет.

УХРАЊЕНИ РОБ У ЕВРОПСКОМ  КАЗАМАТУ


Окрутни векови су  довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим  просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само  пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ: испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак  себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи  у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој  култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим  собом. У том отпору има извесне узвишености, несаломиве воље да се  изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан да постаје узвишен.
Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које протиче, самом себи. Волим ту меланхолију у очима људи који, знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, истрају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног.
Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где  жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.
Србија  је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави,  и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да  му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија  прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и  корене, а понајвише душу.

ОСКАР ФРАЈЗИНГЕР, ПОСЛАНИК У ПАРЛАМЕНТУ ШВАЈЦАРСКЕ

Provalio nas ©vajcarac na keca...
Meðutim moj æale je ¾iveo 4 godine u Cirihu, ka¾e da od njih na planeti nema veæih govana, tako da mislim da je Oskar u manjini... Vide li Mad Maxa koji noæu pere motor da ga kom¹ije ne odrukaju...

[Boban_m]

Ma znas sta. J.bo ja njemu mater. Sto se ne odrekne penzije i preseli u Srbiju? Nego dodje da opusti dusu melanholijom i zenama. Pazi, molim te. On to iz ljubavi prema nama ne bi da Srbija udje u EU. Nek on glasa da mi mozemo i neka ne brine da cemo izgubiti dusu zbog toga. Snalazili smo se mi i u tezim okolnostima tako da ne brine mnogo za uzvratnu posjetu.

[Plazma Keks]

Meðutim moj æale je ¾iveo 4 godine u Cirihu, ka¾e da od njih na planeti nema veæih govana, tako da mislim da je Oskar u manjini...

sta su oni radili kad su govna?