I pre nas su se vozili motori, vozice se i posle

[rboban]

Hvala za skenove, jedan od mojih favorita, davni NEispunjeni san....

[slave74]

Da bas taj test, sa cenovnikom Kawasakijevih modela. Kako bi nam sada prijala taj izbor modela i cenovnik.

[motoklasik]

Vec sam pisao u ovoj temi u postu br.70 kako sam 1981. kupio Kawu Z750 u Austriji.

Nekako u isto vreme (1981.) moj drug iz kraja, pokojni Fica (Filip Kovacevic) kupio je Laverdu 1200 (3 cilindra).
Laverda je mogla da se kupi na konsignaciji, nije trebala uvozna dozvola na neko tudje ime, ali ja sam pod utiskom legengarnog Z-900 (Z1) i trocilindricne dvotaktne KH serije hteo samo Kawasaki... nista drugo.

Fica nije bas cenio japanske motore, stalno smo se nesto prepucavali oko toga, uglavnom moj drugar Milan zakaze trku izmedju mene i Fice, na pravcu od semafora gde se iz Bulevara Nikole Tesle skrece prema Uscu, pa pravcem iza SIV-a, do blage desne krivine malo pre hotela "Jugoslavija", znaci, po pravcu od semafora do krivine ispred "Juge", mozda oko 2 kilometra.

Ja sam tada imao oko 65 kg, a preventivno sam izvukao i benzin iz rezervoara i ostavio samo 2 litra da motor i ja budemo sto laksi. Fica je tada ozbiljno bildovao i bio je znatno tezi.
Malo sam dan ranije uvezbavao i sam start, da motor ne ode na zadnji tocak, da time ne izgubi na ubrzanju.

Na kraj tog pravca ode Rade Kocka, da kao nepristrasan vidi ko je prosao prvi, da ne bude posle i oko toga natezanja, ako bude tesno.
Sacekamo da vozila prodju kroz raskrsnicu, za svaki slucaj sa dva poprecena motora blokiramo da prodje jos jedan ciklus zelenog svetla da bi put bio sigurno prazan, da ne dodje do sustizanja zaostalih auta i na sledece zeleno krenemo...

Prvih par desetina metara skoro paralelno, a onda, kad sam ja prebacio u drugu, osetio sam da ga ne vidim sa strane. Treca, cetvrta, obrtomer samo na momenat izidje iz crvenog, ja polegnut po motoru, krajickom oka vidim u retrovizoru da se Laverda smanjuje. Pred kraj pravca vidim da ponovo pocinje da mi puni retrovizor, ali sa strane na travi ugledam Radeta Kocku kako mase rukama i signalizira da je kraj pravca, tj. dogovoreni cilj.
Otpustim gas, blago prikocim, pridignem se malo na motoru, Fica naravno proleti pored i jedva savlada onu blagu desnu krivinu, ali Rade je video i nije bilo dileme. Doduse, da je pravac bio jos duzi, verovatno bi me Laverda stigla, ne znam, ali tako sam tada bio ponosan na svog Kawasakija.

Vratimo se na Usce, ja kao ne pricam nista, svi gledaju u Kocku, a on je samo izjavio: "za punih 30 metara..."

Fica je posle pricao neke price o losem startu, ne secam se vise, ali je posle izvesnog vremena skinuo glavu sa motora i sa jos jednim drugom iz kraja otisao u Italiju u Bregancu, da mu u sportskom odeljenju fabrike dorade glavu.
Kruzila je neproverena prica da su dospeli cak do kancelarije jednog od direktora - Pietra Laverde, koji je cuvsi pricu o trci na Uscu, odobrio da mu se glava doradi besplatno.
To njihovo putovanje u Italiju su tada drzali u tajnosti, tek kasnije se saznalo.

Uglavnom, bilo je tih godina svega...

[bogdan]

Eeeh , sjajna prica   

[losmi]

Kakve price, sunce ti..

[Hohštapler]

Svet Lova&Ribolova bi im pozavideo

[yzf750]

Motoklasik++++


E ovo je motomanijak ,svaka cast 

[Lazic]

Svaka èast i direktoru Laverde...

[DebeliZmaj]

svaki autor razlicito opisuje ...
u pocetku mi je motoklasikovo bilo dosadno al ok je posle nema ljutish ...

[motoklasik]

HONDA CB 750 Four

O ovom motoru napisano je vec sve. Razni clanci po casopisima, i citave knjige, i snimljene mnoge emisije.
Ali, ja je dozivljavam uvek na nov, svoj, neponovljiv nacin.

Pojavila se krajem 60-ih godina proslog veka i u moto svetu vise nista nije bilo isto. Do ruku su mi tada dosli neki moto casopisi, video sam je i nisam mogao da verujem. Cetiri cilindra u liniji, 67 KS, brzina oko 200 km. Iznad svega, vanvremenski klasicni dizajn. Ovo sada deluje pomalo i smesno, ali oni koji su ziveli u to vreme, shvatice i te kako.

Sto se mene tice, ja sam pocetkom 70-ih godina isao na more (sa roditeljima) samo da bih video te Honde, na kojima su zapadno-evropski turisti vec poceli da se dovoze. Samo more me nije toliko interesovalo, ali "forka" me je fascinirala. Posebno ona u nezaboravnoj zlatnoj metalik boji, sa crnim linijama po gornjem delu rezervoara.
Znao sam iz popodneva u popodne da u splitskoj luci docekujem trajekte iz Italije (najcesce iz Peskare) da gledam kad iskrcavaju vozila, i svaki put je bila bar po neka. Oni uvek tu malo sacekaju, da se dogovore za nastavak puta, nekad odu da nesto pojedu ili popiju preko puta na zeleznickoj stanici, a ja se ne odvajam od njihovih motora. Ljude koji su je vozili dozivljavao sam nestvarno. Bilo mi je neverovatno da postoje ljudi koji tu Hondu imaju u garazi, mogu da je voze kad hoce, da je gledaju, glancaju, i da ih uvek ceka. Sebi sam postavljao pitanje: da li cu ikada biti u mogucnosti da i ja tako nesto imam.

Posle sam, cele godine, bezbroj puta vracao u masti te slike i ziveo za sledece leto kada cu ih opet videti i cuti uzivo. Nije tad bilo interneta, nije bilo kablovske televizije ni bezbroj stranih kanala, cak su i strani moto casopisi bili retkost, tako da nam je masta tada bila sve.

U medjuvremenu, upisao sam srednju skolu, od oca dobio prvi Tomos, promenuo ih nekoliko, ali ta Honda CB 750 Four, mi se uvek nocu javljala kao nedosanjani san. Zaposlio sam se, uporedo upisao i fakultet i zavrsio ga, dosao do svog novca, poceo da kupujem motore koji su mi se svidjali uz sve peripetije sa uvoznim dozvolama koje su tada bile na snazi.

Dosli su novi modeli (sto se tice Honde, popularni bol d'or modeli sa dve bregaste i cetiri ventila), i kod ostalih proizvodaca tehnologija je napredovala, ja sam ih mnoge imao, ali uvek bi mi srce na neki poseban nacin zaigralo kad god bih uzivo video da neko vozi "forku". Sticajem okolnosti ili slucajnosti, taj motor tih godina nikako nisam dosao u priliku da kupim.

Redjale su se godine, garaze su se punile motorima, sto aktuelnim modelima za svakodnevnu voznju, sto nekim starijim primercima koji su bili deo moje maste tokom odrastanja. Uzivam u svima, zimi mi je dovoljno da odem u garazu, sednem. ocistim prasinu sa njh, gledam ih, neke davne uspomene ponovo na najlepsi nacin ozive. Ali, nesto je nedostajalo.
I onda, cetiri decenije od kada sam prvi put, kao decak, na moru video "forku" 750, ukazala mi se prilika da je se dokopam. Znao sam da je to karika koja nedostaje. Dovezena je iz Austrije u Smederevo, covek je prodavao nju i neki kruzer, pa koji prvi proda. Zovnuo sam ga, pitao za mesto gde zivi i adresu i odmah zakacio prikolicu na auto, da se ne vracam.

I nisam kupio motor. Kupio sam nesto sto retko kad u zivotu uspe da se kupi - decacke snove.






I sada, kada je gledam, siguran sam da nikad nista lepse na svetu nije napravljeno (jedino se malo pokolebam kada vidim Kawasaki 900  ). To je, naravno, krajnje subjektivno misljenje, ali sam ja duboko ubedjen da je tacno.

Ovo je model K7, poslednji iz te legendarne serije, sa zicanim tockovima i dobosem pozadi. Poslednjih godina proizvodnje (pre bol d'or-a) proizvodile su se sa livenim tockovima i diskom pozadi, kao serija F. Ali, time vec pocinje sledeca epoha, tehnologija ubrzano napreduje, a ja sam uspeo da otrgnem deo istorije i deo svojih mastanja.
Prica duga gotovo cetiri decenije je najzad dopricana.













Honda je ubrzo dovedena u zeljeno stanje. Sa estetske strane nadjen je i montiran zadnji blatobran, nosac stop lampe i sama lampa, lancobran i jos neke sitnice.  Od mehanike su samo ocisceni i precizno nastelovani karburatori.

Pocele su i prve voznje. Lepo radi, ostro prima gas po celom rasponu obrtaja, sa danasnje tacke gledista ram i kocnice u nekim  granicnim situacijama pokazuju znake slabosti, ali to je motor od pre 40 godina i takva je tehnologija tada bila.

Nisam mogao da verujem da vozim motor iz potajnih decackih snova.

.............................................

Stiglo i drugo sediste za Forku  
Giuilari, naravno. Original iz "onog" vremena. Seca li se neko?

Mislim da ce se slagati sa Sebringom 4u1.
Jos mozda i M-lenker...








Uz prepravke sarki jer je izgleda bilo za modele K0-K6, ali ne i za K7,  postavljeno je Giuliari sediste.
U to vreme taman mi se nekako iscitavila ruka, i cackanje oko Forke mi re bila odlicna dopuna uz propisanu fizikalnu terapiju  ...
Evo kako izgleda na motoru:










Kako sam samo molio oca da mi kupi takvu Hondu, on nije hteo ni da cuje, govorio je da je skola na prvom mestu. Obecavao sam da cu 3. i 4. razred gimnazije zavrsiti ako treba za samo godinu dana (moglo je vanredno) i to bih i uradio sigurno, da je on pristao da mi kupi.
Obecavao sam i da cu kasnije fakultet zavrsiti u roku, za 4 godine (sto sam i uradio, iako mi nije kupio Hondu).
Epilog je bio da sam nekako iskukao da mi kupi APN-a, 1973. godine, u drugom razredu gimnazije.

Jednoga dana motor stoji na platou ispred kuce, moj otac prolazi i posto ga do tada nije video pita: -Jel to jos jedan, sta ce ti vise toliki motori?
I onda sam mu rekao: -Vidis, bas ovakav motor sam te preklinjao da mi kupis, ne secas se, pre 40 godina. Zeleo sam ga vise nego ista na svetu.

I sasvim sam sada siguran, da sam ga onda dobio, sada bih imao jedan ili mozda ni jedan motor. Kao dete kad dobije ono sto trazi, zadovolji se pa mu posle vise i nije stalo do toga.
Ovako, sad me stiglo, poslednjih desetak godina – skupljam sve ono sto nisam mogao da imam i o cemu sam samo mastao kao decak. Mozda je i bolje ovako, zivot bi bio dosadan da smo sve snove ranije ispunili - sada nista ne bi ostalo da se ispunjava.

[Mil@n]

Bravo maestro,vrhunsko ¹tivo 

[BOKYBOY]

Bravo...kao ja da sam pisao jer sam i ja balavio na tako nesto jos kao dete...

[Charuga]

Mozda je i bolje ovako, zivot bi bio dosadan da smo sve snove ranije ispunili - sada nista ne bi ostalo da se ispunjava.

Bas tako.....

[motoklasik]

Po nekad u prici sa drustvom dotaknemo temu da li ljudi koji su poceli da voze motor u ranoj mladosti na isti nacin dozivljavaju voznju kao i oni koji su na motor prvi put seli sa 25 - 30 godina ili jos i kasnije.
Ne radi se tu o iskustvu, nekada je iskusniji onaj koji za 3 godine predje vise kilometara i stekne vise iskustva nego neko za 30 godina voznje.
Jednostavno, pitanje je da li je kasnije dozivljaj voznje isti kada voznju naucis u ranoj mladosti, ili kao vec odrastao covek?
I mene samog cesto kopka pitanje da li bi sve bilo isto da sam motore poceo da vozim kao zreo i "razuman" covek?

Niko jos nije probao i jedno i drugo da bi odgovor mogao biti pouzdan.
Samu tehniku voznje svi savladaju brzo i lako i uzivaju u voznji, svakako.

Ovi prvi misle da oni drugi, koji su preskocili te pocetke, koji jos u nekim tinejdzerskim godinama nisu poceli da se "druze" sa motorima, pocevsi do onih najmanjih, pa vremenom malo vecih i kasnije do pravih velikih motora, koji jos kao klinci nisu poceli u praksi (nekada i bolno) da shvataju dejstvo centrifugalne i centripetalne sile kada je motor u krivini, to tesko mogu da nadoknade.

I da li je tacno da ce ovi prvi, za razliku od drugih, kasnije biti u stanju da lakse procene krivinu cim je vide ispred sebe, i u delicu sekunde im biti jasno da li krivina "otvara" ili "zatvara", tj. da li joj se radijus povecava, smanjuje ili je konstantan? Da li ce na prvi pogled i bez razmisljanja znati gde je teme krivine, tj. tacka od koje je moguce dodati gas i poceti ubrzavanje? Da li ce u svakom trenutku, intuitivno, ispred sebe jasno videti zamisljenu "idealnu putanju" koja centrifugalnu silu svodi na moguci minimum?

Sve se to nekako samo i lako usadi u glavu dok decak, fasciniran svojim prvim malim motorcicem, pocinje da ispituje granice moguceg, posle svake voznje neizmerno srecan sto mu se otvaraju novi horizonti i sto pocinje da oseca kako voznja motora polako postaje deo njega samog. To se uci tada i nikada posle a ostaje za ceo zivot.
Kao kada dete nauci da govori. Taj jezik je onaj jezik na kome i razmislja, ma koliko drugih jezika kasnije bude nauceno.

Za moto-sport je jasno. Ne mozes sesti na motor sa npr. 22 godine i ma koliko da si talentovan, posle 7 godina postati sampion u 29. godini.
Ali kada decak sa npr. 12 godina pocne da se bavi moto-sportom, posle istih 7 godina u 19. godini neki postaju sampioni i osvajaju podijume sve do svojih tridesetih...

[Lazic]

Seo na skuter sa 33, prvi motor kupio 6 meseci kasnije, pre toga pre¹ao vi¹e od pola miliona kolima, nikako mi nije odmoglo... Mada dan danas redovno padam...

[motoklasik]

Da ne kvarim oglas na forumu za neku rusku triciklu, gde vidim da se pominje i Yamaha TRI-Z 250, i losa iskustva sa njom, napisacu nesto o tome ovde:

YAMAHA TRI-Z 250

Yamaha TRI-Z 250 je sranje samo za one koji nisu uspeli da joj se prilagode. Tj. za one koji su pokusali da je voze kao sto se vozi motocikl....

Imao sam Yamahi TRI-Z 250 nekoliko godina.... Neponovljivo iskustvo...
Kupio sam je novu, 1991.g. od uvoznioka. Pre kupovine, bar mesec dana sam svaku pauzu na poslu koristio da odem do "Elektrotehne" na uglu tadasnjeg Bulevara revolucije i tadasnje ulice Genarala Zdanova (preko puta crkve Svetog Marka). gde je stajala u izlogu.
Tricikl sa motorom od krosa YZ-250 i preko 50 KS.
Gas se davao preko polugice, desnim palcem, kao kod skutera za vodu.
Cak je i kurbla bila naopaka... Palilo se kurblanjem u napred.  
Motor je isao zestoko, nije ni cudo, masina je bila od YZ-250, sa dosta kratkim prenosom.


Ovu moju, kome sam god od drugara dao da proba - doslo je do incidenta.  

Jedan je slomio kljucnu kost, prevrnuvsi se na bocnom nagibu na nasipu iza 45.bloka.  

Drugi je uleteo u gomilu lubenica naslaganih kao piramida, a posle vikao na prodavca - Zasto tu prodajes lubenice?!  

Treci je zadnjim tockom udario u drvo, obrnuo se oko njega i pao jer je mislio da je bezbedan ako je volanom prosao pored drveta.  

Cetvrti je spustio noge (u papucama) sa fuzastera kao sa motora kad se staje, pa su mu kramponi zadnjeg tocka izrendali petu i listove.  


Covek gde sam je kupio (uvoznik) me je pri preuzimanju, u ul. Vojvode Stepe malo iznad Saobracajnog fakulteta, pitao da li znam da vozim motor. Odgovorio sam  - Naravno, da znam. Onda je on rekao - Molim te pokusaj da zaboravis sve to sto znas o voznji motora, samo ce da ti smeta ovde. Na svoju srecu, poslusao sam ga.

A stvarno, kad se nauci, po asfaltu sam u raskrsnici uvek skretao na dva tocka, neverovatno je koliko precizno i sigurno moze da se dozira brzina i visina podizanja unutrasnjeg tocka, skoro u centimetar.

Secam se tih godina sam jedva cekao da padne veci sneg da malo isteram triciklu. Na svako dodsavanje gasa, pozadi se dizala ogromna, visoka lepeza od snega...

A najsazetiji komentar u vezi te Yamahe dao je jednom prilikom moj prijatelj, legendarni Broca iz Cacka:  "Probao i iskusio sve sto se na tom cudu moze doziveti od bolnih iskustava do majstorske voznje te djavolje sprave."







Zao mi je sto nemam dinamicnijih slika sa ovim motorom, izgleda da su se negde zagubile.
Ove slike, iz aprila 1994.g. sam nasao medju decijim slikama, a ovo dete na tricikli je upravo zavrsilo fakultet.
Leti vreme... ali dobro je kad bar imamo cega da se secamo....

[mkt]

 

[mrle]

ima li neki motor koji ti nisi imao?

[Hurricane]

..a da bi voleo da jesi, tj ¹ta je jo¹ ostalo na listi ¾elja?

[motoklasik]

ima li neki motor koji ti nisi imao?

Mrle, verevatno bi se i nasao neki....
Kako sam stariji sve mi se cini da necu stici sve sto bi hteo, pa ih sve cesce kupujem a sve redje prodajem. Sada se broj ustalio na nesto preko 20. Zena ih po nekad prebroji, nije da prigovara ali eto, voli da zna ukupan broj. Kako joj objasniti da to nisu brojevi nego motori?  Ma, bilo bi ih i vise ali me garazni kapacitet sputava...

..a da bi voleo da jesi, tj ¹ta je jo¹ ostalo na listi ¾elja?

Nisam nikad imao posebnu "listu zelja" to stoji negde duboko u nekom folderu u glavi i po nekad se aktivira da se i sam iznenadim...
Ali kad vec pitas, evo, bez trunke razmisljanja, Kawasaki Z-900 (Z-1) i bilo koji iz trocilindricne serije KH...
Od ovih novijih ni jedan me posebno ne privlaci, ja izgleda nisam uspeo da shvatim privlacnost tog insekt-transformers dizajna. Pri tome, potpuno postujem ukus drugih kojima se to svidja.

Od nedavno su poceli da mi se svidjaju italijanski motori.
Jedno leto krajem 70-ih proveo sam vozeci po Istri Ducatija 450 skremblera (nije bio moj). Skoro cetiri decenije sam odolevao, ali sad me stiglo... Sto bi rekli slikari sad sam u "italijanskom periodu".
Prosle godine kupim Guzzi V-11, a ove Ducati 800, pa ih vozim na smenu...
I sve one price (koje uglavnom ispredaju oni koji smatraju da njihovo misljenje predstavlja osnovu za apsolutnu istinu) - o njihovim manama, skupom odrzavanju, odnosu dobijeno-ulozeno, puknu kao mehur od sapunice. Jer, kada merim "dobijeno", samo je bitno da li je dobijeno ono sto mi se svidja. Ako jeste, to "dobijeno" je prevagnulo. A kada merim "ulozeno", jedini kriterijum mi je da li u tom trenutku mogu da dam trazeni iznos. Jako je jednostavno...
Mozda bi bilo bolje da tim kupovinama pristupam malo razumnije, ali nas koji volimo i vozimo motore i onako smatraju nerazumnima, pa racunam, bar da opravdam epitet...